Sv. Aurelije Avgustin
(354. Tagasta- 430. Hipon)

"Ne idi van, okreni se sebi u sebi samoga; u unutrašnjosti čoveka stanuje istina"
("noli foras ire, in te ipsum redi; in interiore homine habitat veritas")

• Pripadao je sekti manihejaca (Maniheizam – učenje o paralelizmu dva principa -  dobra i zla)
• Posle pada pod uticaj skepse, da bi period sumnje završio svojevrsnom ispovešću, što je opisao u svom delu "Ispovesti" –  autobiografsko delo, tema knjige je briga za svoju ličnu sudbinu.

Put vere

• Avgustin se zanimao za problem opravdanja vere, ne samo u religijskom smislu (fides religiosa), već i vere u smislu poverenja, uverenosti, verodostojnosti (credere)
• U "Ispovestima" iznosi analizu svojih lutanja i jada se da se toliko dugo probijao ka istini putem saznanja, prevladavajući mnoge prepreke, dok je mogao doći do svega kraćim putem prave vere.

Kritika paganske vere

• Avgustin odbacuje rimski politeizam i antička učenja o Bogu smatrajući da su to sujeverja. Osuđuje žrtvu u rimskim kultovima kao nemoralnu, rituale smatra amoralnim (između moralnog i nemoralnog) i pita se kakvi su to Bogovi koji se naslađuju prolivanjem krvi, vršenjem preljubi...

Credo ut intelegiam

• On verovanje (credere) ne suprotstavlja mišljenju (cogito), već razumevanju (intelegere). Vera je mišljenje naročite vrste, ali nije svako mišljenje vera.
• Kakav je odnos između vere i razumevanja? Po vrednosti, prva je umna spoznaja, a vremenski vera. Avgustin zastupa koncepciju kompromisa dvostruke hijerarhije: "Vera je pre razumevanja, ali ispod njega". Npr. izučavanje nauka: nastava počinje primanjem na veru učiteljevih reči, da bi učenik tek kasnije počeo da razume ono što je poverovao. "Jedno je kad verujemo autoritetu, a drugo je kada verujemo razumu".
• Vera kao opšte dostupno, kao skraćeno znanje je priprema za razumevanje. Ipak, postoji još jedna bitna dimenzija odnosa vere i razuma, jer postoji prirodna i istorijska ograničenost ljudskog razuma koja veru čini neophodnom. "Ono što razumem, tome i verujem, ali nije da sve čemu verujem,  ja razumem... stoga, mada mnoge predmete ne mogu znati, znam da je korisno verovati im".  (De magistri)
• Sv. Aurelije Avgustin daje sledeću klasifikaciju:

Predmeti koji su dostupni samo veri nikada nisu dostupni razumevanju (to su istorijski događaji i istine koji zbog nepovratnosti vremena ne dopuštaju razumevanje).

Predmeti naspram kojih je vera istovetna sa razumevanjem (istine logike i matematike, uverenja nastala neposrednim uviđanjem u samom razumu).

Predmeti do čijeg razumevanja je moguće doći samo putem vere (religijske istine).

• Tako Avgustinova formula glasi: Credo ut intelegiam. (Verujem da bih razumeo). Ovo je lajt-motiv celokupnog njegovog i kasnijeg srednjovekovnog teološkog racionalizma. Ovim stavom se ne izražava samo težnja da se razum stavi u službu vere, već i nauka u službu religije, tj. omogućila je sholastičko povezivanje filozofije i teologije i blagonaklon stav prema naučnom istraživanju.
• Nauke se razmatraju kao isključivo primenjene na biblijsku egzegetiku (tumačenje). Matematika služi objašnjavanju biblijskih brojeva, fizika i astronomija – biblijske kosmogonije, biologija za registrovanje biblijskih stvorenja-prepotopskih.

Istina

• Avgustin smatra da znanju istine ne treba težiti samo iz akademskih razloga, već da je saznanje istine uslov trajne ljudske sreće i blaženstva.
• Ova veza između istine i morala treba da se sagleda u kontekstu verodostojnosti (izvesnosti- certitudo)
• Nakon sloma svoje vere u manihejstvo, zamalo je  zapao u akademski skepticizam. Ali, u svom delu ''Contra Academicos''  pokazuje da mi imamo izvesnost bar o nekim činjenicama. Na taj način prevladava skepticizam koji je po njemu najpodmukliji, od svih dogmatizama, jer paralizuje samu želju da se traži istina i podriva osnove morala.
• Avgustin  pokazuje da su bar skeptici sigurni u neke istine:
• Od dve isključujuće mogućnosti, jedna mora da bude istinita npr. ''svet je konačan ili beskonačan'' => načelo protivrečnosti
• Isto tako Avgustin navodi da mogu da se prevarim u opažanju da  neke stvari postoje, ali sam siguran u svoju impresiju, opažaj tih stvari. (C.Acad.): ''Sve što opažam jeste istinito, jeste onako kako opažam. Što god opažam, i u javi i u snu, to je istinito'' . Kao i Epikur, Avgustin smatra da laž proizlazi  iz suđenja (ona je u sudu).
• Navedeni formalni argumenti svode se na sledeće :  NE MOŽE SE TVRDITI DA JE ZNANJE ISTINE NEMOGUĆE, NE UPADAJUĆI U PROTIVUREČNOST SA SAMIM SOBOM. =>Ako tvrdim da je znanje istine nemoguće i moje je tvrđenje istinito, onda time poričem i samo moje tvrđenje. Ono što tvrdim univerzalno jednim stavom poričem samim tim stavom.  (Raselov paradoks)
• Pitanje mogućnosti (izvesnog znanja) može biti dato samo u okviru NOOLOGIJE. Forma i metod noologije jeste samosaznanje i introspekcija. Dakle, za saznanje predmeta, potrebno je da saznanje i saznatljivo budu iste ili srodne prirode ( podudaranje subjekta i objekta)
• To nije uvlačenje predmeta u sferu subjektivnosti, već neposredno viđenje; sama sumnja koju subjekt doživljava, naspram izvesnog znanja sebe, služi kao potvrda te mogućnosti. ''Niko ne može sumnjati da živi. Ako sumnja sumnja od datog trenutka. Onda pamti; ako sumnja da sumnja, razume da sumnja; ako sumnja, želi uverenost; ako sumnja zna da ne zna; ako sumnja, onda sudi da se ne sme slagati nepotrebna''...Svako, ko shvata sebe kao onoga koji sumnja, shvata nešto istinito...'' (De vera religione)
• U svom glavnom delu ''Confessiones'' (Ispovesti) dokazuje nemogućnost samozavaravanja ''Si fallor sum'' (Ako se varam jesam) . Ako se varam, to je zato što postojim, jer onaj ko ne postoji, ne može se ni varati'' –ovde su sadržane dve dedukcije:
• I ded.) nemoguće je varati se nepostojeći; ja se varam; => ja postojim
• II ded.) ko se u nečemu vara, taj postoji; ja se varam u tome da postojim; => ja postojim
• Avgustin ne zapaža da je u sudovima izgovorenim  o onome ko sudi, uvek implicitno sadržana konstatacija njegovog postojanja (SAMOREFERENCIJALNI ISKAZI). Sudovi su deskripcije njegovog egzistencijalnog stanja. Ja se varam - mešanje logičkog i semantičkog nivoa; logički iznosi jedno tvrđenje, semantičkim se iznosi deskripcija postojanja onoga koji sudi.
• Istina kao supstancija: u drugoj knjizi "Monologa", Avgustin govori o istini kao o nečemu supstancijalnom (postoji po sebi). Tako istina ne zavisi od postojanja ljudskog saznanja predmetnog sveta i logike, već logika zavisi od istine – ne proverava se istina logikom, već logika istinom.Istina se shvata kao supstanca logičkih zakona u kojoj ti logički zakoni imaju svoje biće, iz kojeg se ono, posredstvom razuma, projektuje na predmetni svet. Ta hipostazirana istina je Bog, čijom svetlošću se ispunjava razum čoveka puštajući ga da sudi istinito - Iluminacija
•  Postojanje Boga je kao apsolutna istina, poslednji oslonac verodostojnog (izvesnog) saznanja.

Država božija

• Isti moralni zakon važi i za države i za pojedince.
• Država neće biti stvarno moralna, ako nije hrišćanska, a ono što ljude čini dobrim građanima jeste hrišćanstvo.
• Sama država kao instrument sile je neophodna podrazumevajući i činjenicu prvobitnog greha i njegove posledice
• Iz ovoga proističu dve posledice:

Hrišćanska crkva upućuje na njena vlastita, nebeska načela (dogme), njena misija je da deluje na zemlji kao nebo; crkva treba da prožima državu svojim načelima.

Crkva je savršeno društvo i nadređena je državi, jer ako država mora da uzima načela od nje, ne može da bude iznad nje.

Kreacionizam

• Creatio ex nihilo.(stvaranje ni iz čega) – ono iz čega Bog stvara svet nema ni vid ni formu - ništa. To ništa nikako nije neka bezoblična materija, jer je i ona nešto, a kao nešto stvorena je od Boga iz nečega što je bilo ništa.
• Kad je u pitanju kreacionizam, Avgustin hoće da pomiri dve koncepcije iz Biblije: iz knjige Ecclesiasticus (Crkvenica) i knjige Postanja.
• U Crkvenici se kaže: "Onaj što večno živi stvorio je sve stvari zajedno",a u knjizi Postanja imamo hronološko nastajanje (npr. petog dana nastale su ribe i ptice).
• Po Avgustinu, Bog je stvorio materiju zajedno sa formom, a pritom Bog nije bio uzrok svih stvari kao kod Tome Akvinskog, već Bog stvara semene logose iz kojih nastaju pojedinačne stvari.
• Na osnovu ove koncepcije on je pomirio dve koncepcije nastajanja u Bibliji: Bog stvara sve stvari odjednom, ali latentno, nevidljivo (u klicama, potencijalno nastajanje- Knjiga Crkvenica) – kada se govori o aktualnom dovršenju, onda je taj opis nastajanja dat u knjizi Postanja.

Početna strana