Kada je Niče zaplakao: Večno vraćanje istog
Ovo je moja omiljena scena iz filma „Kada je Niče zaplakao“. Iz „Vesele Nauke“ paragraf 341:“Kako ti je kada se jednog dana ili noći demon došunja u tvoju najusamljeniju usamljenost i kaže ti: „Ovakav život kakvim sada živiš i kakvim si živeo, moraćeš da živiš još jednom i još bezbroj puta; i u tome neće biti ničeg novog, nego će ti se morati vratiti svaki bol i svako uživanje i svaka misao i uzdah i sve neizrecivo malo i veliko u tvom životu, i sve istim redom i posledicom – a isto tako ovaj pauk i ova mesečina među drvećem, a isto tako i ovaj trenutak i ja sam. Večni peščani sat postojanja ponovo će se okretati – a i ti sa njim, zrnce prašine od prašine!“ Da li se nećeš baciti na noge i škrgutati zubima i proklinjati demona, koji je tako govorio? Ili da li si jednom doživeo silan trenutak, kada bi mu mogao odgovoriti: „Ti si bog i nikad nisam čuo nešto božanskije!“