PLATON
(428 p.n.e. – 328 p.n.e.)

"Svaka duša teži dobru i poradi njega Čini sve što Čini." 

Razne podatke nam je tradicija ostavila o Platonu. Ali, kad se ispitaju izbliza, najveći broj njih izgleda kao da je dobijen naknadno, iz Platonovih tekstova, pre nego iz same istorije.

Razni podaci su nam ostali o mestu i godini rođenja Platona. Već je antika bila svesna ogromnog značaja i vrednosti njegovog dela, pa su nam različiti autori ostavili različite, ne uvek saglasne podatke. Prema Favorinu, Platon (Platwn) je rođen na Egini, u kući sina Talesa, prvog između sedam mudraca koji računamo u filozofe. Takvo mesto rođenja bi trebalo da osnaži Platonovu važnost. Prema Apolodoru, koga radije sledi tradicija, rodio se u Atini, odnosno na Koliti, blizu Atine. Apolodor još kaže da se rodio tokom treće godine 87. olimpijade, na 7 dan meseca targeliona, što bi odgovaralo 21. maju 429. godine pre n.e., a što bi se, s jedne strane, po danu, poklopilo sa danom rođenja Apolona, prema religijskom kalendaru Atinjanina, odnosno, s druge strane, po godini, sa smrću Perikla. Ove koncidencije trebalo bi da naglase simboličnu vrednost rođenja i kasnijeg značaja našeg filozofa. Postoje i drugi datumi: Aleksandrijska hronika daje prvu godinu 89. olimpijade, što je 424. godina, Eusebije 4. godinu 88 olimpijade, tj. 425. godinu, Apoldor, Plutarh, Apulej i Hermodor prva godina 88. olimpijade, tj. 428. godinu, Atenej treću godinu 87. olimpijade, 430. godinu. Ako je tačno da je Platon rođen iste godine kad je umro Perikle, onda je to godina 429, odnosno, možda tačnije, 428. budući da je Perikle umro u jesen, a Platon se rodio krajem proleća (antička godina je počinjala sredinom jula). Godina 348/7. se najčešće uzima za godinu Platonove smrti, a kako se smatra da je živeo 81 godinu (što ne mora biti do kraja izvesno, jer bi ta brojka mogla biti kvadrat broja devet, a ova broja tri, brojke koja je imala značajnu simboliku u antici, posebno kod pitagorejaca), onda se unazad računa i godina rođenja. Smatra se da su Platonovi roditelji bili Ariston i Periktiona, ili Potona, da je imao dva brata, Ademanta i Glaukona, sestru Potonu, a da mu je pravo, prvobitno ime bilo Aristokle, prema dedi. Kasniji autori, uključujući i Diogena Laertija, koji mu posvećuje čitavo jedno poglavlje od deset u svojim ’’Životima i učenjima čuvenih filozofa’’, kažu da je nadimak Platon dobio kasnije, bilo usled svog širokog stila pisanja, bilo usled svog širokog čela, bilo usled širokih pleća. Navodno je u mladosti pisao pesme i tragedije, ali je, čuvši Sokrata ispred Dionisovog pozorišta pod Akropoljem, spalio svoje književne pokušaje i odlučio da se bavi filozofijom.

Platon je bio neposredni Sokratov učenik. Posle njegove smrti putovao je po tada poznatom svetu. Bio je kod pitagorejaca u Italiji, a posetio je i Egipat. Po povratku u Atinu, osnovao je prvu pravu filozofsku školu Stare Grčke koja se zvala Akademija.

Napisao je puno dijaloga. Neki nose imena po učesnicima i slavnim sofistima kao "Fedon", "Protagora", "Gorgija", "Parmenid", "Teetet" a drugi po temi ili prilici u kojoj su održani, kao "Država", "Zakoni", "Sofist", "Gozba". Svaki dijalog posvećen je jednom pitanju koje Sokrat (osim u dijalogu "Zakoni") raspravlja zastupajući Platonove stavove, koji opet sigurno nisu daleko ni od stavova njegovog učitelja, samog Sokrata.

Platon je želeo da novim argumentima osnaži Sokratov stav o jednom ispravnom etičkom poretku i jednoj istini. U tu svrhu smislio je ontološku podelu stvarnosti gde je vidljivoj stvarnosti dodao posebnu nevidljivu i duhovnu stvarnost - Svet Ideja.

Platon je potomak jedne od atinskih plemićkih porodica, kojoj je po majci šest generacija unazad pripadao atinski zakonodavac, pesnik i jedan od "sedmorice mudraca" - Salon. Po očevoj porodičnoj liniji, govorilo se da je Platonov daleki predak bio legendarni atinski kralj Kodrus. Posto se dan Platonovog rođenja poklapao sa praznikom rođenja Apolona delfijskog, stvoren je u potonjim vremenima mit da je Apolon bio pravi Platonov otac.

Njegovi antički biografi kažu da se Sokratu pridružio kao dvadesetogodišnji mladić, da je pre toga pisao tragedije i hteo da učestvuje u takmičenju tragičkih pesnika, ali da je, prisustvujući po prvi put jednom sokratskom razgovoru, spalio svoje tragedije. Posle Sokratove smrti, kažu isti biografi, pridružio se Heraklitovom sledbeniku Kratilu, a slušao je izlaganja i jednog Parmenidovog sledbenika. Tvrdi se, takođe, da je putovao u severnu Afriku i Južnu Italiju i da je tamo izučavao matematiku i obaveštavao se o pitagorejskom učenju. Tvrdnja da je putovao u Egipat i razgovarao sa egipatskim sveštenicima ne može se uzimati kao previše verodostojna; tako nešto je pripisivano gotovo svim slavnim ljudima, jer se verovalo da su egipatski sveštenici bili čuvari najstarije mudrosti. Ali, o Platonovim putovanjima na Siciliju svedoče njegova pisma, kojih što autentičnih, što sumnjive autentičnosti ima 13 na broju. Bibliotekar aleksandrijske biblioteke Trasil sredio je Platonovu književnu zaostavštinu, podelivši je na devet tetralogija, po ugledu na ranije (u Platonovo i Sokratovo vreme) uobičajeno grupisanje dela tragičkih pesnika. U svakoj tetralogiji bila su po četiri zasebna dela. Na taj način, Trasilovo izdanje Platonovih sabranih dela obuhvatilo je ukupno 36 spisa: 35 dijaloga i 13 pisama uvrštenih u jednu celinu. Kasnije se pokazalo da jedan od dijaloga - Epinomi (Dodatak Zakonima), nije napisao Platon, već neko od njegovih sledbenika. Ostalo je dakle 34 dijaloga, od kojih verovatno još neki nisu autentični. Neizvesno je da li naslovi tih dijaloga potiču od samog Platona, ili od Trasila, koji je najverovatnije dodao i podnaslove, na primer: Država ili O pravičnosti, Fedon ili O duši, Gozba ili O ljubavi, i sl. Naslovi su davani pretežno prema imenima ličnosti koje učestvuju u dijalogu (Protagora, Gorgija, Fedon, Timaj, Fedar, i sl.), ali i prema predmetu (Apologija, Država, Zakoni), a vrlo retko prema nekom događaju, pa i tada se imao u vidu događaj koji se može neograničeni broj puta ponavljati (Simposion = Gozba). Diogen Laertije tvrdi da je Platon prvi počeo da piše dijaloge, mada su drugi stari pisci to poricali. U svakom slučaju, Platon je bio i ostao nenadmašan u toj vrsti filozofskog istraživanja. Njegovi raniji dijalozi imaju izraženiju dramsku formu od starijih, a svi su uglavnom srednjeg ili manjeg obima, izuzev Države i Zakona koji su prilično obimna dela.

Platon je bio veliki helenski filozof, Sokratov i Aristotelov učenik. Platon je bio i osnivač filozofske škole u Atini, koja je po mestu na kojem se nalazila dobila naziv Akademija. Pripadao je staroj aristokratskoj porodici, kojoj je po majci šest generacija ranije pripadao i slavni zakonodavac i pesnik Solon. Aristotel tvrdi da je Platon u svojoj najranijoj mladosti poznavao Heraklitovog sledbenika Kratila i da je kod njega stekao prva znanja iz filozofije, ali glavni uticaj na njega je izvršio Sokrat kome je posvetio gotovo sva svoja dela-dijaloge, komponujući ih prestižno kao Sokratove razgovore sa raznim tada poznatim ličnostima iz Atine i drugih gradova-država. Ova dela sačuvana su u celini. Sva Pisma se uglavnom smatraju autentičnim, izuzev prvog i donekle drugog. Platonovo učenje se može podeliti u ovih pet glavnih sastavnih delova: teorija saznanja, teorija ideja, teorija o duši, teorija vrednosti i teorija prirode-fizisa.

Platonovo filozofsko učenje je izvršilo znatan uticaj na potonju helensku filozofiju, na hrišćansku teologiju naročito u prvim vekovima njenog formiranja, na novovekovnu nauku, a naročito na novovekovnu idealističku filozofiju.

Platonove životne okolnosti odvijale su se u takvim istorijskim konstalacijama da je on zaista među prvima svoj filozofski pogled sa kosmičkih prostranstava mogao svrnuti na zemaljskog čoveka, naravno to se odnosi na grad-državu Atinu, na prelazu iz V. u VI. vek p. n. e., a koje razdoblje je u filozofskoj podeli poznato kao antropološko i sledi nakon tzv. kosmološkog razdoblja. Osnovni stavovi mladog Platona Atinjanina bili su sadržani u njegovom opredeljenju da se ne bavi aktivno politikom, što je odmah sa punoletstvom mogao, već da sebi pruži priliku najpre dobro promisliti o državno – političkom ustrojstvu, kako bi potom ono do čega je došao mogao valjano primeniti.

"Nema sreće u državi dok filozofi ne postanu vladari"

Učenica Maja Hodžić IV–3 (2005/06)
Srednja tehnička škola, Sombor

Ukoliko imate tekst ili komentar o Platonu, pošaljite ga i on će biti objavljen na ovoj web stranici:

____________________________________________________________________________

PLATON

Platon je rođen u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Diogen Laertije svedoči da je Platonovo pravo ime bilo Aristokle, dok njegov nadimak, Platon potiče iz rvačkih krugova. Na grčkom Platon znači – široki, plećati. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima).

Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovon pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi.

Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagora, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist.

Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529 godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel.

U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe, se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave "priroda protiv odgoja" koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što predhodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu Atlantidi potiče od ilustrativne priče ispisane u Platonovim delima „Timaj“ i „Kritija“.

Rad

Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. Sokratova figura dominira.

Ali, kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje "tumač" Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim "da"; "naravno" i "vrlo tačno". Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja već Sokratovski problem.

Platonova Metafizika: Platonizam, ili realizam

Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet "formi" i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenjive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju).

U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine).

Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki je zasnovan na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je svaka individualna sloboda potisnuta u korist države, dok je veličina grada i klase u njemu determinisana matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju.

Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin i Gnostike.

Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu „Menon“ koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini.

Platonova misao kroz istoriju

Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno "Filozof".

Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjevekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filozofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik.

Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici.

Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu "bivstva" (vidi. Martin Hajdeger - "Platonov nauk o istini") , dok Karl Poper u delu "Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji" (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga "Država", prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas.

Učenik Sokić Čedomir IV-3
Srednja poljoprivredno – prehrambena škola, Sombor

Ukoliko imate tekst ili komentar o Platonu, pošaljite ga i on će biti objavljen na ovoj web stranici: