Galerija filozofa

Nemački filozof, pesnik i klasični filolog koji je bio jedan od najuticajnijih mislilaca u 19. veku. Najviše je bio zaokupljen temom smrti Boga, idejom natčoveka, voljom za moć, nihilizmom i večnim vraćanjem istog.

Fridrih Niče je rodjen 15. oktobra 1844. u Rukenu, Pruska. Umro je 25.avgusta 1900. u Vajmaru, Tiringija. Rođen kao prvo dete, luteranskog sveštenika, Karla Ludviga Ničea i Franciske (rođene Oehler). Niče je imao poljske korene na šta je bio veoma ponosan ceo svoj život. Godine 1849., kada je Niče imao samo pet godina, umire mu otac i on ostaje čitav život veoma vezan za svoju majku s kojom je mnogo korespondirao. Nedugo posle očeve smrti Niče se sa majkom seli u Naumburg gde živi još sa babom, dve tetke i sestrom. Već sa deset godina Niče je komponovao jedan motet, a napisao je i petnaest pesama. Od 1858-1864 završio je srednje humanističko obrazovanje i u to se vreme upoznaje i sprijateljuje sa Paulom Dajsenom. Niče, Pindar i Krug osnivaju 1860. godine literarno i muzičko društvo "Germania". Od 1864-1869 studirao je zajedno sa Ervinom Rodeom, sa kojim je dugo vremena bio intimni prijatelj, klasičnu filologiju u Bonu i Lajpcigu. U to vreme mnogo komponuje i dolazi do povremenih razilaženja sa majkom koja se ne slaže sa Ničeovom odlukom da ne studira više teologiju (upisao je u Bonu svega dva semestra). Godine 1864. otkriva Šopenhauera koji mu postaje mladenački filozofski ideal.

Godine 1866. Niče drži svoje prvo predavanje "O poslednjoj redakciji Theagrideas". Njegov profesor, čuveni klasični filolog, Ricel kaže da nikad tako nešto dobro nije čuo i da je Niče rođen za filologa. U to vreme piše "Prilog istorije teognidiske zbirke izreka" i "De Laerti Diogenis fantibus" I i II. Kod slušanja "Tristana i Isolde" kao i "Majstora pevača" dolazi 1868. godine do punog obraćanja Vagnerovoj muzici.

Te godine se prvi put susreo sa Rihardom Vagnerom u kući orijentaliste Hermana Brokhauza. Godine 1869. štampa svoje predavanje "Homer i klasična filologija". Iste godine imenovan je za izvanrednog profesora klasične filologije u Bazelu bez prethodne promocije i habilitacije i sklopio je poznanstvo sa Jakobom Bukhartom. Njegova predavanja posećuje 6-8 slušalaca i premda je Niče u Bazelu predavao svega dva semestra i zapravo vrlo retko je dolazio u taj grad, Bazelski mu univerzitet dugi niz godina isplaćuje svaki mesec profesorsku platu, a kasnije i penziju od koje je uglavnom i živeo (Mesto profesora je morao da napusti zbog duševne i fizičke boli, pa kasnije pokušava da popravi svoje zdravlje).

Godine 1872. upoznaje se sa Malvidom fon Majzenbug, a godinu dana kasnije piše o tome: "Mislim da su to bili najsretniji dani što sam ih proveo". Te iste godine piše pet predgovora za "pet nepisanih knjiga" (koje se ne mogu napisati) što je objavljeno tek u filozofskoj ostavštini:

Godinu dana kasnije počinje da piše prvi deo njegovih ’’Nesavremenih razmatranja’’ koji ima četiri dela. Godine 1875. se zadnji put viđa sa Rihardom Vagnerom (razgnevljen je raskinuo prijateljstvo). Može se reći da su Ervin Rode i Rihard Vagner dva čoveka sa kojima je Niče bio duboko povezan . Kad ih je izgubio počela je njegova samostalnost. Novi prijatelji nisu bili u rangu prethodne dvojice. Od 1876-1878. nastaje prvi deo njegovog dela "Ljudsko i suviše ljudsko". Osebujni misaoni razvoj i poniranje u svet vlastitih vizija sve više usamljuju Ničea pa mnoge ranije lične i filozofske simpatije (Rode, Vagner, Šopenhauer) potpuno napušta. Godine 1883. u Rapalu piše prvi deo čuvenog dela "Tako je govorio Zaratustra", dok njegov četvrti deo, poslednji deo, nastaje 1884 (mada neki sumnjaju da uopšte nije završen).

Ničea napuštaju gotovo svi raniji prijatelji; o njegovim delima se nigde ni ne govori. U zrelijim spisima, posebno "S onu stranu dobra i zla" (1886), "Genealogija morala" (1887), i "Tako je govorio Zaratustra" (1883-84), usredsređuje se na poreklo i ulogu vrednosti u ljudskom životu. Ako, kao što je verovao, život ne poseduje niti mu ne nedostaje istinska vrednost, već je on vrednovan ,onda se takve procene mogu tumačiti kao simptomi stanja u kome se nalazi osoba koja takve vrednosne stavove iznosi. Njegova dela uvažavao je Adolf Hitler, zbog toga što je Niče prezirao demokratiju i zato što je postavio ideal tzv. natčoveka (Ubermensch), iako su nacisti izvrgnuli Ničeovu celokupnu misao i ignorisali ono što nije išlo u prilog njihovim ciljevima. U tom potpunom nerazumevanju piše Burkhartu "da bi ga učinila sretnim i jedna njegova reč".

U to vreme je jedino Georg Brandes pokazivao interesovanje za Ničea i obećao mu da će održati niz predavanja o njemu. Godine 1888. prvi put je na univerzitetu u Kopenhagenu Georg Brandes održao predavanje "O nemačkom filozofu Fridrihu Ničeu". Nakon održanog predavanja koje je završilo velikim ovacijama Georg je javio Ničeu o velikom uspehu i da sva slava pripada Ničeu.

Iste godine Niče piše "Slučaj Vagner", "Dionisys Ditirambe", "Sumrak idola", "Antikrist", "Ecce Homo", "Niče contra Vagner". Ali, uprkos tako plodnom radu živi skromno od penzije koju mu šalje Bazelski univerzitet. Za čitavo to razdoblje pravi bezbroj beleški, planova i nacrta što kasnije nakon filozofove smrti izlaze pod naslovom "Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti". Godine 1889. u Torinu doživljava potpuni duševni slom od koga se više ne oporavlja. Nakon gotovo dvanaest godina potpunog pomračenja uma umire u Vajmaru. Ničeova sestra, Elizabeth Ferster Niče, vratila se 1893. godine iz Paragvaja, nakon neuspešne rasističke avanture, prekinula je izdavanje bratovljevih dela koje je otpočeo Ničeov prijatelj, kompozitor Peter Gast. Ona je čitav niz pisama koja je filozof bio uputio drugim osobama preadresirala na sebe. Kako je bila prilično kratkovida i nespretna taj je posao izvela loše, pa je bilo lako otkriti taj drski falsifikat rasistički nastrojene i bolesno ambiciozne sestre. Uništila je mnoge originale i falsifikovala mnoga pisma, sestra je na rođenom bratu, kojemu se u to vreme već potpuno pomračio um, upravo bestijalnim i beskrupoloznim metodama zarađivala novce za svoju prljavu rasističku, a kasnije i otvorenu nacističku propagandu.

Satanski lik te žene upotpunjuje i njeno kasnije prijateljstvo sa Hitlerom kojem je uz veliku pompu i duboko poštovanje simbolički predala Ničeov štap. Njegova analiza ukorenjenih motiva i vrednosti koje predstavljaju temelje zapadne religije, morala i filozofije uticala je na brojne generacije teologa, filozofa, psihologa, pesnika, romanopisaca i dramaturga.

Ukoliko imate tekst ili komentar o Fridrihu Ničeu, pošaljite ga i on će biti objavljen na ovoj web stranici:

Fridrih Niče (15. oktobar 1844 — 25. avgust 1900) genijalni i kontroverzni nemački filolog, filozof i pesnik.

Niče je ostavio za sobom izuzetna dela sa dalekosežnim uticajem. On je jedan od glavnih utemeljivača „Lebens-philosophiae“ (filozofije života), koja doživljava vaskrsenje i renesansu u „duhu našeg doba".

Niče je rođen u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici poreklom iz Poljske (grofovi Nicki). Bio je počeo da studira teologiju, ali se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Zatim se leči i piše, boravi na italijanskoj i francuskoj rivijeri. Posle paralize, on je poslednjih 11 godina života proveo potpuno pomračene svesti, a o njemu su brinule majka i sestra, nakon čega u jednom trenutku izvršava samoubistvo. Inače, Ničeova najpoznatija dela su: „Rođenje tragedije iz duha muzike“, filozofska poema „Tako je govorio Zaratustra“ (koje je prema prvobitnoj zamisli trebalo da se zove „Volja za moć, pokušaj prevrednovanja svih vrednosti“ ), imoralistički spis i predigra filozofije budućnosti, sa naslovom „S onu stranu dobra i zla“, zatim „Genealogija morala“, „Antihrist“, autobiografski esej „Ecce homo“ i zbirka filozofskih vinjeta „Volja i moć“. Neosporni su Ničeovi uticaju na filozofe života, potonje mislioce egzistencije, psihoanalitičare, kao i na neke književnike, kao što su Avgust Strinberg, Džordž Bernard Šo, Andre Žid, Romen Rolan, Alber Kami, Miroslav Krleža i drugi.

Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama „Zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu.

Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kjerkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju a više pokazuju, tj. saopštavaju. Dijalog ima subjektivnu dijalektiku, potiskuje monolog. Otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok).

Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome, izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu „Rođenje tragedije iz duha muzike“, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“.

Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata, što možemo i prihvatiti kao tačno.

Po stilu svoga pisanja, Niče (1844-1900) predstavlja posebnu pojavu u filozofiji. Pisao je u aforizmima, metaforama i kratkim razmišljanjima, ne izgrađujući filozofski sistem poput npr. Hegela. Njegova tema je duboko nezadovoljstvo načinom mišljenja i življenja u njegovom vremenu. Nije se raspravljao sa drugim filozofima nego sa usvojenim, uobičajenim "duhom vremena". Smatrao je da su individualnost i strast potisnuti kulturnim modelom koji podstiče nemisaono uklapanje u postojeći moral i društvene norme.

"Moral" je uvek više od minimalnih zajedničkih normi koje bi jedna, npr. Kantovska, etika mogla opravdati. Zbog toga se moralom mogu nametati načini života koji mogu sputavati sam život. Na taj način se ono što je postojeći kulturni model, pretvara u apsolut najčešće podržan "metafizičkim", nadzemaljskim razlozima. U skladu sa opštim usmerenjem protiv metafizike, koje je karakterisalo 19. vek, Niče se na svaki način trudio da skine taj oreol svetog sa postojećeg.

Tamo gde je u filozofiji i usvojenom moralu stajala neka večna ili samorazumljiva istina, Niče je video neku sklonost ili volju za moć, upravo se trudeći da sve svede u zemaljske okvire. Ukoliko nešto nije moglo da se opravda istinom argumenta, Niče je odmah u tome video ljudski motiv da se nekim stavom stekne prednost u odnosu na neke druge ljude. Sve je ispoljavanje volje za moći, i to se ne može izbeći - ono što Niče očigledno nije podnosio je zaogrtanje ovih motiva plaštom "viših istina".

U učenjima moralista Niče je video proizvoljnu želju da se mišljenja i želje ujednače, želju koja ne koristi životu i istini jer ne potpomaže stvaranje novih formi života i mišljenja.

Smatrao je da važeći kulturni model Zapada oličen u vrlinama skromnosti, odricanja i suzdržanosti, potiče iz odluke napravljene još u Staroj Grčkoj da se izabere "apolonski" umesto "dioniskog" kulta. Ovaj "dioniski" (po polubogu Dionisu u grčkoj mitologiji) model je slavio život kao takav, a ne neki njegov nadzemaljski nastavak ili ideal, kao što to čini hrišćanstvo koje je posledica izbora "apolonskih" vrednosti. Moderna varijanta starih dioniskih vrednosti koju se Niče trudio da formuliše, treba da bude vodič za prevrednovanje svih vrednosti.

Nasuprot svom prethodniku Hegelu koji je u istoriji video napredak, Niče je smatrao da je kretanje istorije kružno. Vreme se kreće kao "večno vraćanje istog". Svoju najčuveniju knjigu naslovio je "Tako je govorio Zaratustra", tako simbolički pokazavši da ne smatra da su novije istorijske forme samim tim bolje od starijih. U tom izboru naslova vidi se i Ničeova otvorenost za druge, ne-zapadne kulture, koju su raniji filozofi retko pokazivali.

Ničeov značaj je u tome što se pobunio protiv tradicionalnog morala koji se razvio na rascepu između razuma i života. Zbog toga je dotadašnji moral nosio u sebi nihilizam i pasivnost što naravno dovodi neminovno do propadanja životnih vrednosti! Dotadašnja evropska kultura je isključivo racionalistička, a odvajajući razum od celovite ljudske prirode pretvorila je život u sistem autoritativnih normi i cenzura i time depersonalizovala čoveka. A samo hrišćanstvo je uobličilo ovaj rascep između razuma i života. Bog je postao najveći neprijatelj životu i zato ga Niče proglašava mrtvim! Znači, nije kriv ni Bog, ni samo hrišćanstvo, vec po običaju čovek, koji voli da manipuliše!

Bio je protiv metafizičke filozofije, otuda se naziva prvim egzistencijalistom. To govori da se okreće čoveku pre nego spekulativnoj filozofiji, okretanje ljudskoj zbilji, nasuprot filozofiranju o esenciji, odvojenoj od čoveka.

Bio je antinacionalista (govorio je čak da bi više voleo da ga zovu Poljakom nego Nemcem), stoga je glupost da je Hitler mogao da sprovodi njegovu filozofiju i da dovede svet tamo gde ga je doveo. Nietzscheova sestra, koja je bila udata za čoveka na poziciji blizu samog Hitlera, otuda je žena bila nacista, sakupila je neobjavljene spise svoga brata i čak dodavala neke sopstvene misli - što nije bilo teško jer je bilo i Fridrihovih aforizama - da bi objavila sve to pod nazivom „Volja za moć“, itd.

Rekao je "Bog je mrtav", i to u dva spisa, ali to ne treba uzimati bukvalno. Bog i hrišćanstvo u to se mogu posmatrati kao metafizika i njeno polazište "odozgo". Otud "Bog je mrtav!" znači "Metafizika je mrtva!", što je cilj njegova filozofiranja. Na drugom mestu on raspravlja i kritikuje hrišćanski moral, ali ne ortodoksno hrišćanstvo, već hrišćansku instituciju. On bi pre rekao: Hrišćanski moral je previše labav, popustljiv... to tako ne sme!, nego što bi rekao: Haj'mo svi u slobodu! Neka radi ko šta hoće! On nikada nije napao samog Isusa, već ga je na nekim mestima indirektno, štaviše, hvalio.

Nietzsche kao jedan od najvećih etičara u istoriji filozofije. Nietzsche primećuje da Kantov kategorički imperativ ne može da zavlada u društvu kakvo sada jeste (a kakvo je on video jos pre 100 g.), jer je pogubno slediti KI onda kada više od 90% ljudi na svetu ili u bilo kojoj zajednici niti zna za KI, niti bi pristalo na Dobru Volju, tj. na njega. Naime, Nietzsche primećuje da je spekulativna filozofija i etika nedovoljna za stvarno stanje stvari, da je potrebno najpre obezbediti, očistiti polje za KI, pa tek onda ga uvesti. To se postiže prevrednovanjem svih vrednosti. Ljudi obično misle da je on amoralista, međutim, radi se o imoralizmu: rušenju, ali i ponovnom uspostavljanju vrednosti, što je posve različito od suve i bezumne anarhije ili neograničene slobode.

Što je jednom puk (narod) naučio da veruje bez razloga, ko bi to mogao s razlozima - srušiti ?"

"Ukoliko želiš smirenost i sreću - onda veruj; ukoliko želiš istinu - onda tragaj..."

"Među "nesebičnim" osobinama izdvajam sažaljenje kao osnovni protivživotni nagon jer sažaljevajući drugog slabimo sebe, a ničim ne doprinosimo dobrobiti tog drugog."

Ukoliko imate tekst ili komentar o Fridrihu Ničeu, pošaljite ga i on će biti objavljen na ovoj web stranici: