ARISTOTEL
(384 p.n.e. - 322 p.n.e.)

"Svi ljudi teže znanju prema svojoj naravi"

Aristotel je poreklom sa severa Grčke, iz grada Stagire na Halkidiku naspram Svete Gore. Njegov otac Nikomah bio je lekar, po legendi je pripadao redu Asklepiada nazvanom tako po mitskom osnivaču helenske medicine Asklepiju, tesalskom knezu. Aristotelov otac je kao lekar živeo na dvoru makedonskog kralja Aminta, dede slavnog osvajača Aleksandra Makedonskog. Aristotel se rodio 384. godine stare ere, što znači da je bio više od četrdeset godina mladji od Platona. Živeo je šezdeset i dve godine. Kao sedamnaestogodišnjak doputovao je u Atinu radi sticanja obrazovanja, jer su u Atini i celoj Heladi tada bile na glasu dve škole: Isokratova škola retorike i politike i Platonova Akademija. Aristotel je prvo učio kod Isokrata, pa je ubrzo prešao u Akademiju, što se pokazalo sudbonosnim za njegov životni put. Ostao je u Akademiji dvadeset godina, najpre kao učenik, a potom kao aktivni saradnik. Posle Platonove smrti, napustio je Atinu i otputovao najpre u Malu Aziju, a potom u Pelu, na dvor Filipa Makedonskog, gde je oko dve godine bio vaspitač trinaestogodišnjeg Aleksandra, budućeg makedonskog i panhelenskog imperatora.

Dvadeset godina posle napuštanja Atine, Aristotel se vratio u taj grad da bi u njemu (335. god.) osnovao sopstvenu školu nazvanu Likej, po istoimenom gaju gde je škola bila smeštena. Škola je bila otprilike jedan sat hoda udaljena od Akademije i nalazila se na drugom kraju Atine, negde u blizini hrama Zevsa Olimpijskog. Danas nema od nje nikakvih tragova jer je na tom mestu izgrađeno stambeno naselje moderne Atine, dok je prostor gde je bila smeštena Akademija očuvan slobodnim i može se i danas videti. Aristotelovom povratku u Atinu prethodila je čuvena bitka kod Heroneje u Bojotiji gde je 338. god. pod komandom Filipa Makedonskog (Aleksandrovog oca) makedonska vojska porazila Atinjane i Tebance. Taj događaj označio je nadolazak nove panhelenske epohe u kojoj su grčke gradske republike jedna po jedna izgubile političku samostalnost, postajući delovi velike panhelenske imperije pod vođstvom makedonskih kraljeva. Stvaranje panhelenske imperije bilo je u osnovi protivno Aristotelovoj političkoj filozofiji u kojoj se zastupalo gledište da je gradska republika ponajbolji oblik državne zajednice.

Aristotelovi spisi su mnogobrojni i opšte im je obeležje da se, za razliku od Platonovih spisa koji su po sadržaju tematski a po formi dijaloški i dramski, orijentišu ka obrazovanju filozofskih disciplina. Ove discipline sve zajedno oblikovane su tako da sačinjavaju sistem celokupnog znanja. Istina, Aristotel je - verovatno dok je još bio član Akademije - pisao dijaloge, po ugledu na svog učitelja Platona; ali, ovi dijalozi su izgubljeni, sačuvani su samo njihovi naslovi i izvestan broj fragmenata. Naslovi pojedinih Aristotelovih dijaloga isti su kao i naslovi pojedinih Platonovih dijaloga (Državnik, Sofist, Simposion, Meneksen), dok su u drugim slučajevima originalni (Protreptikos, O filozofiji). Što se ostalih spisa tiče, sigurno je da oni nisu u svakom pojedinačnom slučaju bili grupisani na način kako se to čini u modernim vremenima. U Aristotelovoj književnoj zaostavštini bilo je tri vrste spisa: prvo, spisi manje ili više popularnog karaktera kojima je sam Aristotel dao definitivnu formu; drugo, zbirke materijala od kojih su tek imale da se oblikuju rasprave; treće, spisi kojima je sam Aristotel dao oblik svojevrsnih i uglavnom dovršenih udžbenika za pojedine discipline filozofije.

Po njegovu učenju najviša je od svih znanosti "prva filozofija" (poslije nazvana metafizikom) jer proučava biće ukoliko je biće, te otkriva da ono po sebi ima razna, to jest analogna značenja (biće kao kategorije: supstancija i njenih devet akcidenata; biće kao zbilja i kao mogućnost; biće kao istinito). Sastavni i najviši deo "prve filozofije" jest teologija. Ona proučava božanski nus ili "Um", koji je "Prvi Pokretač" sveukupne zbilje. Objašnjavajući gibanje i nastajanje kao prijelaz supstancije, ne iz nebića u biće, nego iz bića kao mogućnost u biće kao zbiljnost, Aristotel daje jedan od najvažnijih odgovora na središnji problem grčke filozofije. Taj prijelaz omogućuju metafizička načela materije (mogućnost neke stvari) i forme (ostvarenje te mogućnosti), koje u osjetnom svetu ne postoje odvojeno, nego tek zajedno tvore konkretnu supstanciju. Gibanje se, dakle, događa tako da moguće biće postaje stvarno i stvarno moguće, što nema kraja, zbog čega je svet večan. Ali, da bi se ono potpuno objasnilo, potrebni su još tvorbeni i finalni uzrok, kao i Prvi Uzrok, koji je sam nepokretan i stoga samo jedan. On je čista forma i čista zbilja (shvaćena kao čisto mišljenje jer je mišljenje najviši oblik postojanja), dakle, najsavršenije biće, to jest Bog. On se za svet, koji mu je suvečan i nestvoren, ne zanima, niti ga misli, nego ga pokreće na način finalnog uzroka. Čovek ima udela u toj božanskoj zbilji po svom umu, koji je stoga besmrtan. Ali, Aristotel ne objašnjava dovoljno u kakvom je odnosu um, koji on naziva i aktivnim, prema ostalim delovima ljudske duše (koju shvaća kao formu tela) i prema božanskom nusu.

Što se države tiče nije se slagao sa Platonovom "Državom" (Platon je zamislio državu, ovo je koren današnje UTOPIJE, koja bi funkcionisala perfektno). Aristotel kaže:

"Drag mi je Platon, ali mi je istina draža!"

("Amicus Plato, sed Amicus veritas est!")

Pošto je Aristotel racionalista on Platonovo shvatanje odbija. Ljude zamišlja u zajednici:

"Ko misli da može da živi sam i nema potrebu za drugima ili je Bog ili je zver"

"Čovek je zoon politikon"

Stvorio je neku svoju ideju o državi i odnosima u njoj (mada ja mislim da to shvatanje ne važi za današnje države). Aristotel kaže: "Čovek treba da se popne na brdo i njegov vidokrug treba da bude država. Svrha države je srećan život" (ovo mi se sviđa, mada je neostvarivo). Tako bi neki skup svih tih državica činio harmoniju "velike države" (zato kažem da ovo danas ne valja). Što se tiče zlatne sredine, mislim da nema o čemu da se govori, jednostavno drži se sredine (ni pre mnogo, a ni pre malo). Po njemu je to uslov za srećan život.

"Budi ono što jesi ako ćeš da budeš srećan..."

Za razliku od Platona čija su skoro sva dela sačuvana, Aristotel je bio sistematičar mada nije sačuvano ni pola njegovih dela. On ima predivnu etiku (Nikomahova etika je jedno od najznačajnijih etičkih spisa u istoriji filozofije) i navodi gomilu divnih stvari u ponašanju, kad bi se samo poštovala njegova etika, ljudi bi generalno bili mnogo bolji. On nije potpuni realista kako se inače misli. On kritikuje Platona i njegove ideje zbog toga što su nesaznatljive za čoveka; on ne negira ideje, ali kaže da čovek stvari ne vidi na takav način i da one moraju biti prilagođene čoveku. On je prvi pristalica relativizma da tako kažemo, s tim što je bio dovoljno mudar da zna da postoji prava objektivnost izvan čoveka na kojoj počiva kosmos, ali da ljudi to vide drukčije.

"Aristotel posmatra bistu Homera" Rembrant 1653 god., Metropoliten

Tekovine grčke civilizacije su umnogome precenjene. Rezultati do kojih su došli neGrci se poriču u korist grčkih filozofa. Bilo je veoma finih Grka (npr. Zenon), ali je njihov uticaj na filozofsku misao tokom vremena opadao u korist ljudi kao što je to bio Aristotel. Stoga, slobodno mogu reći da je on bio neprevaziđeni filozof svog vremena.

Učenik Nikola Mitić IV-5 (2005/06)
Srednja tehnička škola, Sombor

Ukoliko imate tekst ili komentar o Aristotelu, pošaljite ga i on će biti objavljen na ovoj web stranici: